“Kako da pronađete dinosaurusa? Zvuči nemoguće, zar ne? Nije. A odgovor leži u formuli koju svi paleontolozi koriste. I ja ću da vam otkrijem tajnu.

Prvo: pronađite stene odgovarajuće starosti. Drugo: te stene moraju da budu sedimentne. I treće: slojevi tih stena moraju da budu prirodno izloženi. To je to. Pronađite te tri stvari i bacite se na tlo, imaćete dobre šanse da pronađete fosile.

Dozvolite mi sad da razložim ovu formulu. Organizmi postoje samo tokom određenih geoloških razdoblja.Pa, morate da nađete stene odgovarajuće starosti, u zavisnosti od toga šta vas interesuje. Ako želite da nađete trilobite, morate da nađete zaista, zaista stare stene iz paleozoika – stene koje su stare između pola milijarde i četvrtine milijarde godina. Sad, ako želite da nađete dinosauruse, ne tražite u paleozoiku, nećete ih tamo naći. Nisu još evoluirali. Morate da nađete mlađe stene iz mezozoika, a u slučaju dinosaurusa, moraju da budu stare između 235 i 66 miliona godina.

Sad, trenutno je prilično lako pronaći stene odgovarajuće starosti jer je Zemlja, do određenog nivoa,geološki mapirana. To je mukotrpno zarađena informacija. Anali Zemljine istorije su ispisani u stenama,poglavlje po poglavlje, tako da su najstarije stranice na dnu, a najnovije na vrhu.

E sad, da je sve tako lako, geolozi bi bili srećni. Nije. Zemljina biblioteka je stara. Ne postoji bibliotekar da zavede red. Odvijajući se ogromnim naslagama vremena, gomile geoloških procesa na sve načine povređuju drevne stene. Mnoge stranice su uništene neposredno nakon stvaranja. Preko nekih je ponovo pisano, čime je otežano dešifrovanje palimpsesta o pejzažima koji su odavno nestali. Stranice koje pronalaze utočište ispod trajnog protoka vremena nikad nisu uistinu bezbedne. Za razliku od Meseca, našeg mrtvog, stenovitog pratioca – Zemlja je živa, pulsira od stvaralačkih i destruktivnih sila koje opskrbljavaju njen geološki metabolizam. Lunarno kamenje koje su doneli astronauti sa Apola sve je otprilike staro kao i Sunčev sistem. Mesečeve stene su večne. Zemljine stene, s druge strane, suočene su sa opasnostima žive litosfere. Sve će da pretrpi propadanje, kroz neku kombinaciju unakazivanja, sabijanja, presavijanja, pucanja, sparušavanja i pečenja.

Stoga su tomovi Zemljine istorije nepotpuni i neuredni. Biblioteka je ogromna i veličanstvena – ali oronula.A ova iskrzana složenost u zapisima u stenama je prikrivala svoje značenje sve do relativno nedavno.Priroda nije obezbedila indeksni katalog za geologe – to smo morali da izumimo. Pet hiljada godina nakon što su Sumeri naučili kako da beleže svoje misli na pločama od gline, Zemljini tomovi su ostali nedokučivi za ljude. Bili smo geološki nepismeni, nesvesni starosti naše planete i neupućeni u naše veze s drevnim vremenima.

Sve do početka XIX veka kada nam je veo s očiju skinut, prvo objavljivanjem “Teorije o Zemlji” Džejmsa Hatona, u kojoj nam je saopštio da Zemlja ne otkriva trag svog početka i nikakav nagoveštaj kraja; a potom, štampanjem mape Britanije Vilijama Smita, prve geološke mape na nivou države, pruživši nam prvi put predvidljiv uvid u to gde se određeni tipovi stena mogu naći. Nakon toga ste mogli da govorite ovako: “Ako pođemo ovamo, trebalo bi da smo u dobu jure”, ili, “ako se popenjemo na to brdo trebalo bi da nađemo doba krede.”

Pa sad, ako želite da nađete trilobite, nabavite dobru geološku mapu i pođite do stena iz paleozoika. Ako želite, poput mene, da nađete dinosauruse pronađite stene mezozoika i krenite tamo. Sad, naravno, fosil jedino može da nastane u sedimentnim stenama, napravljenim od peska i blata. Fosila nema u vulkanskim stenama, poput granita, nastalim od magme ili u metamorfoznim stenama koje su zagrejavane i sabijane. I morate da odete u pustinju. Ne radi se o tome da su dinosaurusi živeli u pustinjama; živeli su na svim delovima kopna i u svim mogućim okruženjima. Radi se o tome da morate poći do mesta koje je danas pustinja, mesta na kome nema mnogo biljaka koje prekrivaju stene i mesta gde erozije uvek otkrivaju nove kosti na površini. Dakle, nađite te tri stvari: stene odgovarajuće starosti,koje su sedimentne stene u pustinji i spustite se na zemlju i bukvalno ćete da hodate sve dok vidite kost kako štrči iz stene.

Ovo je slika koju sam napravio u Južnoj Patagoniji. Svaki oblutak koji vidite tu na tlu je delić kosti dinosaurusa. Pa kad ste u odgovarajućoj situaciji, nije u pitanju to da li ćete da pronađete fosile ili ne;pronaći ćete fosile. Pitanje je: Da li ćete pronaći nešto što je od značaja za nauku? A kako bih vam pomogao u tome, dodaću četvrti deo našoj formuli, a to je sledeće: udaljite se što više od drugih paleontologa.

(Smeh)

Nije da mi se ne sviđaju drugi paleontolozi. Kada odete na mesto koje je relativno neistraženo, imate mnogo bolje šanse ne samo da nađete fosile, već i da nađete nešto što je nepoznato u nauci. Ovo je moja formula za nalaženje dinosaurusa i primenjivao sam je širom sveta.

Tokom južnog leta 2004, otišao sam do dna Južne Amerike, do podnožja Patagonije u Argentini kako bih tragao za dinosaurusima: na mestu koje je imalo zemljane sedimentne stene odgovarajuće starosti, bilo je u pustinji, mesto koje skoro uopšte nisu posećivali paleontolozi. I pronašli smo ovo. Ovo je femur, butna kost, džinovskog dinosaurusa biljojeda. Ta kost je duga 2,2 metra. To je preko sedam stopa.

Sad, nažalost ta kost je bila izolovana. Kopali smo i kopali i kopali, nije bilo drugih kostiju u blizini. Ali smo žudeli da se vratimo sledeće godine po još. I prvog dana naredne sezone, našao sam ovo: još jedan femur od dva metra, ovaj put, pak, nije bio izolovan, ovaj put je bio povezan sa 145 drugih kostijudžinovskog biljojeda. I nakon još tri teške, zaista brutalne sezone na terenu, plen je dobijao ovaj izgled. I ovde vidite rep te velike zveri kako se obmotava oko mene. Džina koji je počivao u ovom grobu, novu vrstu dinosaurusa, na kraju ćemo da nazovemo: “Dreadnoughtus schrani”. Drednotus je bi dug 25,9 metara od njuške do repa. Ramena su mu dosezala do dva i po sprata i živ, sa svim mesom, bio je težak 65 tona. Ljudi me ponekad pitaju: “Da li je drednotus bio veći od ti reksa?” To je masa osam ili devet ti reksova.

Sad, jedna od zaista sjajnih stvari kad ste paleontolog je kad otkrijete novu vrstu, na vama je da je imenujete. I oduvek sam smatrao da je bruka da su ovi džinovi, dinosaurusi biljojedi, prečesto prikazani kao pasivni, nezgrapni pladanji mesa na pejzažu.

(Smeh)

Nisu. Veliki biljojedi mogu da budu otresiti, mogu biti teritorijalni – ne želite da se kačite sa nilskim konjem ili nosorogom ili vodenim bizonom. Bizoni iz parka Jelostoun povređuju daleko više ljudi nego medvedi grizli. Pa, zamislite samo velikog bika, drednotusa od 65 tona u toku sezone parenja dok brani teritoriju?Ta životinja je bila neverovatno opasna, pretnja za čitavu okolinu, a ona sama ne bi imala čega da se plaši. I otuda i njegovo ime “drednotus”, iliti “neustrašivi”.

Da bi toliko porasla, životinja poput drednotusa bi morala da bude uzor za efikasnost. Dug vrat i dug rep su mu pomagali da otpušta toplotu u okruženje, pasivno kontrolišući svoju temperaturu. A taj dugi vrat je takođe služio kao superefikasan mehanizam hranjenja. Drednotusi su mogli da stoje na jednom mestu i tim vratom da počiste ogromne slojeve vegetacije, unoseći na desetine hiljada kalorija, a gubeći svega nekoliko. A ovim životinjama je evoluirao širok stav hoda, nalik onom kod buldoga, obezbeđujući im beskrajnu stabilnost jer kad imate 65 tona, kad ste bukvalno veliki kao kuća, kazna za saplitanje je smrt.Da, ove životinje su velike i jake, ali neće rizikovati takav udar. Kad se drednotus saplete, pucaju rebra i cepaju pluća. Organi pucaju. Kad ste veliki drednotus od 65 tona, u životu ne padanete ni jednom.

Sad, kad je ovaj drednotusov leš zakopan i kad su ga ogolile mnoge bakterije, crvi i insekti, njegove kosti su pretpele kratak preobražaj, razmenjujući molekule sa vlagom iz tla i postajući sve više i više poput grobne stene. Kako se sloj po sloj sedimenata gomilao, pritisak sa svih strana se obrušio poput kamene rukavice čiji je snažan i trajan stisak držao svaku kost u stabilnom zagrljaju.

A onda je došlo dugo… ništavilo. Epoha za epohom jednolikosti, beskrajne ispraznosti. Sve vreme, kostur je ležao trajan i nepromenljiv u savršenoj ravnoteži unutar svog kamenog groba. Istorija Zemlje se odvijala nad njim. Dinosaurusi će da vladaju narednih 12 miliona godina pre nego što će ognjena apokalipsa da zbriše njihovu hegemoniju. Kontinenti su se udaljili. Pojavili su se sisari. Došlo je ledeno doba.

A onda je u Istočnoj Africi, neizgledna vrsta majmuna razvila neobičan trik svesnog razmišljanja. Ovi primati pametnjakovići nisu bili naročito brzi ili jaki. Ali su bili nenadmašni u pokrivanju zemlje i u izvanrednoj dijaspori su čak nadmašili rekord dinosaurusa u teritorijalnom osvajanju; rasprostranili su se širom planete, zauzimajući svaki ekosistem na koji su naišli, izmišljajući usput kulturu i metalostrugarstvo i slikanje i ples i muziku i nauku i rakete koje će jednog dana da odvedu 12 naročito izvrsnih majmuna na površinu Meseca.

Uz sedam milijardi peripatetičkih Homo sapiensa na planeti, možda je bilo neizbežno da jedan od njih kad-tad nagazi na grob veličanstvenog titana, zakopanog pod pustošima Južne Patagonije. Taj majmun sam bio ja. I stojeći tamo, sam u pustinji, nisam gubio iz vida to da je šansa da se pojedinac upiše u fosilni arhiv beskrajno mala. Ali Zemlja je veoma, veoma stara. A tokom ogromnih protoka vremena, neverovatno postaje verovatno. To je čarolija geoloških arhiva. Stoga, bezbroj bića koja žive i umiru na staroj planeti ostavljaju za sobom nebrojeno mnogo fosila, a svaki je maleno čudo, ali sveukupno, neizbežni su.

Pre 66 miliona godina, asteroid pogađa Zemlju i uništava dinosauruse. Lako je moglo proći bez ovoga. Ali sleduje nam samo jedna istorija, a to je ova koju imamo. Ali baš ova realnost nije bila neizbežna.Najmanja prepreka tom asteroidu udaljenom od Zemlje mogla je da uzrokuje da on uveliko promaši našu planetu. Ključni, kobni dan tokom kog su dinosaurusi zbrisani, koji je podesio kulise savremenog sveta kakvog znamo, nije morao da se desi. Mogao je da bude običan dan – možda četvrtak – od 63 milijarde dana u kojim su već uživali dinosaurusi. No tokom geološkog vremena, neverovatni, skoro nemogući događaji se događaju. Stazom našeg crvolikog pretka iz krede sve do primata u odelima, bezbroj račvanja puteva nas je dovelo baš do ove stvarnosti. Kosti drednotusa leže pod zemljom već 77 miliona godina. Ko je mogao da zamisli da će jedna vrsta rovčicolikog sisara, koja je živela u pukotinama sveta dinosaurusa da evoluira u svesno biće, sposobno da opiše i razume baš dinosauruse kojih mora da se plašilo?

Jednom sam stajao na izvoru reke Misuri i opkoračio sam ga. To je samo žuborenje vode, koje ističe ispod stene na šljunku na pašnjaku, visoko u Biterut planinama. Potok do nje, teče nekoliko stotina metara i završava se malim jezerom. Ta dva potoka izgledaju identično. Ali jedan je nepoznato curenje vode, a drugi je reka Misuri. Sad pođite do ušća Misurija, u blizini Sent Luisa i prilično je očigledno da je ta reka velika stvar. Ali popenjite se na Biteruts i pogledajte u Misuri i ljudska perspektiva nam ne omogućuje da vidimo bilo šta naročito. Sad se vratite u doba krede i pogledajte naše sićušne, čupave pretke. Nikada ne biste pretpostavili da će od njih ispasti nešto naročito, i verovatno i ne bi, da nije bilo tog nesnosnog asteroida.

Sad, napravite još na hiljade svetova i još hiljade solarnih sistema i pustite ih da budu. Nikada nećete dobiti isti rezultat. Bez sumnje, ti svetovi bi bili i zadivljujući i zadivljujuće neverovatni, ali ne bi bili naš svet i ne bi imali našu istoriju. Postoji beskonačno mnogo istorija koje smo mogli da imamo. Dobili smo samo jednu, i, ala, kako dobra beše. Dinosaurusi poput drednotusa su bili stvarni. Morske nemani poput mozasaura su bile stvarne. Vilini konjici s rasponom krila poput orla i drvne vaši veličine automobila su zaista postojali.

Zašto izučavati drevnu prošlost? Jer nam daje perspektivu i smernost. Dinosaurusi su izumrli tokom petog masovnog izumiranja na svetu, izbrisani su u kosmičkoj nesreći bez sopstvene krivice. Nisu to predvideli i nisu imali izbor. Mi, s druge strane, imamo izbor. A priroda arhive fosila nam govori da naše mesto na ovoj planeti je i nesigurno i potencijalno prolazno. U ovom trenutku, naša vrsta širi ekološku katastrofu geoloških razmera koja je toliko zamašna i ozbiljna da se s pravom može nazvati šestim izumiranjem. Samo za razliku od dinosaurusa, možemo to da predvidimo. I za razliku od dinosaurusa,možemo nešto da uradimo. Taj izbor je na nama.”, (1)

Reference

  1. https://www.ted.com/talks/paul_sereno_digs_up_dinosaurs
Advertisements