U principu to je vrlo jednostavno – nabavite kritičnu masu radioaktivnog materijala, namjestite se i gledajte kako se odvija nuklearna reakcija. Ali, srećom za nas, taj prvi dio – nabaviti radioaktivni materijal –  je i najveća prepreka.

Iran je jedna od država na listi za koju se sumnja da razvija nuklearno naoružanje. Evropljani smatraju da bi iranski reaktori mogli napraviti radioaktivni materijal potreban za nuklearnu bombu i traže da ih nadgledaju nuklearni insprektori.

Ne možete napraviti nuklearnu bombu bez fisionog materijala. Za prosječni termonuklearni uređaj , potreban materijal je plutonijum ili obogaćeni uranijum.

atom

Uranijum, prirodni teški metal, se može naći kao uranijum 238 ili 235. Oba su radioaktivni i raspast će se u druge elemente, ako im se da dovoljno dugo vremena, ali samo 235 se može na silu raspasti, ako mu se jezgro pogodi neutronima. To je osnova nuklearne bombe.

Kad se atom raspadne, nastaje energija i više neutrona, koji onda mogu cijepati druge atomske jezgre. Trebate dovoljno atomskih jezgri koje se cijepaju i nastati će lančana reakcija potrebna za eksploziju bombe.

Prirodni uranijum se pretežno sastoji od izotopa 238, koji odbija sve neutrone koji ga pogode – beskoristan je za bombu. Da bi ste napravili bombu, prirodni uranijum se treba obogatiti s izotopom 235.

To je zapravo gdje se javljaju najveći problemi. Za svakih 25 000 tona uranijumske rude, samo 50 tona metala se mogu napraviti. Manje od 1 % od tog je uranijum 235. Ni jedna standardna metoda ne može odvojiti dva izotopa zbog toga što su hemijski identični.

Umjesto toga, uranijum reaguje sa florom, zagrijava se dok ne postane gas i propušta kroz nekoliko hiljada sitno poroznih prepreka. To djelomično cijepa uranijum na dva tipa, 238 i 235. 

Da bi ste napravili nuklearni reaktor, uranijum treba da bude obogaćen tako da 20 % njega bude izotop 235. Za nuklerane bombe, taj iznos treba biti između 80 % i 90 %. Ako možete da napravite ili nabavite 50 kg tog obogaćenog uranijuma, onda imate bombu! S bilo koliko manje, lančana reakcija neće izazvati eksploziju.

Umjesto toga možete koristiti plutonijum. To je preferirani materijal jer se može koristiti u mnogo lakšem naoružanju.

Plutonijum nastaje kao dodatni materijal u nuklearnim reaktorima i samo oko 10kg je potrebno za bombu. Konkretno kako se to dešava možete pogledati na sljedećoj animaciji:

uranium-plutonium

Prosječna nuklearna elektrana treba oko godinu dana da bi proizvela  dovoljnu količinu i skupa postrojenja su potrebna da bi se plutonijum izvdojio iz goriva.

S osnovnim materijalom, život je lakši. Bomba će eksplodirati jednom kad se kritična masa uranijuma ili plutona sastavi. Da bi se poćelo potrebno je osigurati da nam bomba koju smo napravili ne eksplodira u našim rukama, pa bi bomba trebala držati metal odvojen u dva ili više dijelova. Kad je oružije spremno i spremno za lansiranje, te podkritične mase trebaju da se sudare – a to se može postići običnim eksplozivom.

tzar

Lančana reakcija, eksplozija i poznati oblak u obliku pećurke će onda se pobrinuti za sami sebe.

nuclear

Advertisements